Зоран Недељковић: КИВОТ (сонетни венац)

Кивот

У овај се кивот преселио живот,

То клупко костију, лобање и ребра,
Ко у цркву уђе, севнуће тада плот,
Мошти не спавају, дозивају Себра,

Чујеш ли витеже кораке у мраку,
Како ти прилазе, осети близину,
И преци се твоји скривају у зраку,
Мириси тамјана, очекуј милину,

Додир твоје душе се не заборавља,
Сија као сунце дух православља,
Деспоте Стефане змајевога срца,

Сада поред тебе учим се вештини
Да избегнем смрти, страху и хитрини,
У саркофагу тих, у мом телу грца.

II

У саркофагу тих, у мом телу грца,

Видех мач исукан, заслепљује очи
Под сунцем на вранцу, копито већ пуца,
Кроз визир на шлему, поглед му се кочи ,

Чека га на белцу, скамењен у страху,
У оклопу спреман,шапуће свом коњу
Да га сад не изда, милује му длаку
Јер Стефан је силан за њега млакоњу,

Србин на тевтонца у пуном налету,
Ветар пун прашине сакрива им мету,
Публика се зноји,наслања се на плот

Да чује дисање и ропац на крају,
Турнир је завршен у земаљском рају,
Слава најјачему, живео наш деспот.

III

Слава најјачему, живео наш деспот
Пружила ми сенка, сија као свитац,
Чашу пуну ватре, светлуцави чокот,
Да испијем одмах и осетим хитац

Копља његовога, ко коцем прободен
Падам крај олтара а и даље стојим,
Нечујни гром тада муње ослобођен,
Искушавао ме да ли га се бојим,

О свети песниче,моћниче немоћних,
Јунаку нејаких, ћутање је твој стих,
Проговори сада ти речима жреца,

Кажи да ли могу победити злобу,
Ево сад се молим, ту на твојем гробу,
Клањам се моштима владара и свеца.

 IV

Клањам се моштима владара и свеца
Високог Стефана,читао сам списе,
Које је за столом, док му перо клеца,
Исписивао тад као после мисе,

Сав блажен, у трансу, у пламен претворен,
Сенка му на зиду бивољих рогова,
Даноноћно пише, никада преморен,
Саставља напитак против свих отрова,

Свако слово љуби, грли се у стиху,
Ко себе изгуби, чуће песму тиху
Словољубва тога за брата једнога,

Са именом вука, још му чује урлик,
Да га припитоми и промени му лик
Може само монах са пута ратнога.

V

Може само монах са пута ратнога
Да нас благосиља својим неспокојством,
Јер његов је немир мир за пропалога,
Неустрашивост та, шириће се братством,

О двоглави орлу, моћна птицо српска,
Што спаваш на грбу младога велможе,
Наслоњена на штит, туђинима мрска,
Испусти свој кликтај, када ти се може,

Пробуди потомке, ускрсни из коже,
Још се вере стиде, наопако множе,
Спаси их од Злога и слепе јарости,

Ђавоље језике, као глувонеми
Слушају у тами, солитерској стени,
Исушеног ока злоћудне живости.

VI

Исушеног ока злоћудне живости
И ја сам пред тобом - вазнесењској цркви,
Зачудих се твојој, реткој маленкости
Од кости камичак, сличан хлебној мрви,

Учини се велик, огроман у храму,
Звезда која тиња у малом кивоту,
Фреске засветлеше, ја наслутих драму
Свега што ће бити, косовску голготу,

Ти скрштених руку стојиш поред мене,
До жртвеника водиш, где клечаху сене
Коњаника твојих, преклињаше Бога,

Света вода са њих, зној им капље с лица,
Свак даје заклетву, постаће убица,
Да савлада први анђела палога.

 VII

Да савлада први анђела палога
Може само смирен ко под капом соко,
Смеран да истера из вражјег брлога
И сваку анђаму опали жестоко,

Металним сечивом да га располути,
И заувек врати у паклу да прати
Црног, што их учи вечно се бринути,
За свој скелет везан док с њим не зарати,

И ја виђам многе који лажно плачу,
Од подземног дима, двојници гутачу
Ватре и сумпора, до обамрлости,

Стефане позови соколара свога,
Да растераш гамад, дуни ти из рога,
Помоћу Михајла и Божје милости.

VIII

Помоћу Михајла и Божје милости,
Сети се Ангоре, својих оклопника,
Јахаше за тобом сви у покорности,
У поретку строгом чете копљаника,

Неколико пута, ти си наваљиво
Да пробијеш обруч и спасиш султана,
Татара је много, клало се и било,
Привуко си пажњу Хромог, Тамерлана,

Да ти ода почаст победник у боју,
Поносан са војском, у храбром спокоју
Са бојишта оде да ти се сви диве,

То се само теби може догодити,
Добри духови те воле уходити,
Владар си и морске и небеске њиве.

IX

Владар си и морске и небеске њиве,
Слуга си Господа и господар слуге,
Обучаваш птице, соколове сиве
Да преносе писма и прелећу дуге,

Рат је твој посао и томе си вичан,
Борбен и окретан, не знаш за предају,
За војводу царства био би одличан,
Тела противника пред тобом падају,

И душе им склоне да ти се поклоне,
Једна иза друге, недоглед колоне,
Сишли су са коња, држе се за гриве,

Гледају у правцу куда си нестао,
Ка месту за које тек сад си пристао,
Тамо где анђели са смртнима живе.

X

Тамо где анђели са смртнима живе,
Између зидина манастирског круга,
Ту си се склонио од стрепње језиве,
Усред Манасије до монашког друга,

Повеље печатиш, и певаш о Богу,
Подижеш градове,Србију обнављаш,
Сањаш Немањиће, зидао си слогу,
За поданике сад законе постављаш,

Теби нема равног све до Црног мора,
Нити неког већег подно Дурмитора,
Никнућеш из жиле попут младог кедра,

Крша непроходног, са неба си пао,
Као српско семе, никад заплакао,
Човек тих, од сребра, Адамовог ребра.

XI

Човек тих, од сребра, Адамовог ребра,
Ноћни чувар међа,иза наших леђа,
Кренуо сам за њим, раширио једра,
Мисао је скрио испод густих веђа,

Поглед му је мио,али га не скреће,
Као јаки ветар, брод вида ми љуља,
Да се предомисли, он никада неће
Звездане је воље, светлост што мрак жуља,

Пожелех да будем, ко он за тренутак,
И стресох се цео, ко од воде кучак,
Знам у овој цркви, Спасовдан се слави,

Београд је био њему престоница
Ту сад и почива,витез луталица
Моћан да потпали пожар ми у глави.

XII

Моћан да потпали пожар ми у глави,
И рашири зене и замути очи,
Тада и помислих да је он тај прави
Који се не боји змаја да заскочи,

Са два мача секо истовремено је,
На мегдан му слабо ко је излазио,
Око њега студен, нико да се бије,
Своју реч никада није погазио,

Љути бојовниче, не знаш да се љутиш
Кротки громовниче што умеш да ћутиш,
Иду сви за тобом, мали су ко мрави,

Диви се лепоти, то се већ не учи,
Подсећа да храброст није сва у тучи,
Волим када ми се као гласник јави.

XIII

Волим када ми се као гласник јави,
За мене је шаптач,месечар што хода,
И сури орао на Дунаву, Сави,
Чујем како ноћу шкрипе даске пода,

У соби крај мене, добри демон стоји,
Са њиме сам био од ранога јутра,
За мене он сада ко стваран постоји,
Што је било јуче, знај, биће и сутра,

Историја кружна за неке је тужна,
За њих се распада као да је кужна,
Они само желе да је прича ведра,

Истина је вишак спреман за мистрију,
Цемент ће да баце само да прикрију,
Опет ће да дође време старог Себра.

XIV

Опет ће да дође време старог Себра
Сунце ће се вратит на стару путању
Планете ће пући, очешаће бедра
На тераси пићу кафу, још јутарњу,

Све ће испочетка кренути изнова,
Читаћу новине, и слушати вести,
На екрану слике, бомбастих наслова,
Преносе се мошти, гужва је на цести,

Високог Стефана у Београд носе
У ковчегу тешком,њиме се поносе
Литија верника, на рукама деспот,

И ја сам у храму и слушам појање,
Удар бата звона и тихо брујање,
У овај се кивот, преселио живот.

Магистрал

У овај се кивот преселио живот,
У саркофагу тих, у мом телу грца,
Слава најјачему, живео наш деспот,
Клањам се моштима владара и свеца,

Може само монах са пута ратнога,
Исушеног ока злоћудне живости,
Да савлада први анђела палога,
Помоћу Михајла и Божје милости,

Владар си и морске и небеске њиве,
Тамо где анђели са смртнима живе,
Човек тих, од сребра, Адамовог ребра,

Моћан да потпали пожар ми у глави,
Волим када ми се као гласник јави,
Опет ће да дође време старог Себра.