Лела Крљар Лисинац: СЕАНСА

„Добро, испричајте...“, каже ми гласом без интонације.
Погледом хладним попрскам собу
(волим тако да зовем и кафане и ординације,
јер све оне, пре или касније,
постану згаришта имагинације),
па кажем : „Да. Време лети. Ја ово плаћам
и свом се смешном лудилу не враћам
док не истресем речи таштине.“
Иза тога – почиње сеанса: ломе се истине.
Мане бих да представим као врлине,
да будем вешта и довитљива,
али за њега сам тек травка савитљива,
гледа ме као ветар – из далека,
и чека.
„Почећу“ , кажем.
„Заљубила сам се у Еп о Себи.“
Гледа ме намештено, у треће око,
а слутим да размишља о томе како
није смео себи да допусти
да помеша виски и таблете,
сада му дође да се опусти, прилегне, спава,
а мора да саслуша мене,
којој су речи као конфете,
и - ево ме већ у трећем лицу,
истражујем узрок и последицу,
доносим закључке (пуна их глава),
а њему се спава,
њему се – спава.
Већ је прошао хамфри богарт,
(занимљив лик – џепно издање,
испао човек мени у крило
право са натегнутог филмског платна
неког биoскопа од пре рата,
смислила сам му карактер, особине,
све, од приземља до последњег спрата,
личност грађена по мојој мери,
увела га у фабулу моје епопеје
да замрси радњу до кулминације),
а после менталне есхумације
овде описане аутопсије
над давно закопаним умишљајима,
очекујем да из ординације
изађем свежа к’о мајско јутро,
лишена притиска имагинације;
и све би ишло лако и добро,
јер моја је прича уџбеничко штиво,
да тело преда мном једва да даје
знакове да је уопште живо.
„Ово је виц!“, мисао која кврцка под сумњом
да дебели чова дубоко у себи,
тамо претреса властите муке
и не зна зашто му не иде од руке
да расплете сопствени чвор...
Но, није важно, „Ја сам Краљица. Ово је Двор.“
„Шалим се“, кажем на благи трзај
на лицу свог плаћеног слушаоца.
„Тако сам видела своје проблеме;
ово су биле најбитније теме
и сада не знам како да усмерим
осећаје и очекивања; како да каналишем
љутњу, тугу и нападе среће,
јер све се понавља – прво, друго, па треће,
у скоро правилним интервалима...
Докторе, кажите, јесам ли луда,
луда к'о луди коњ из песме,
обично луда (мислим за данашњицу),
има ли ово моје неко посебно звање,
помозите ми, овде сам јер хоћу прочишћење,
развезивање, олакшање, ментално прање... !“
Он – зевну.
„И ово је трик.“ помислих, да спутам крик.
„Све је у реду.“ „Боли ли Вас глава?
„Немам главобоље. Само маштам, па се занесем.“
„Па Ви сте срећна девојка, мала!“
„Хоћете ли Вама да пренесем
мало радости свог ведрог духа?“
- Цркни од ироније, глупа масо,
дошла сам по закључак, а имам проблем,
јер моја је ствар теби успаванка...
Он зева, проклето зева,
и говори ми да причам, причам...
Ова је линија танка и ја сам обична прича
у оку дебелог посматрача.
На крају, иза тачке, која одзвања к’о звоно
за истек термина,
схватам да сам просула космос даха
и товар речи од истина
у ушну шкољку прозаичног праха
од људског бића...
Уз „Довиђења“ протегавши се,
разлупах још једном свој мали проблем
о ногар фотеље Његовог училишта
и опет знам
да нема бољег
слушаоца, саветника, ни упоришта,
вернијег друга, ни саборца,
до истог оног Творца
проблема
у мојој глави.
Вино да таласа и дим да се плави... !
Храбра и вечна,
опстаћу без савета који се плаћа,
а нема одјека који се (добрим) враћа...

(Отишла...)




Фото: Јелена Жаревац

Коментари