ја слуга Божји Костандин Чатац,
а звани Војсил Граматик,
написах ове књиге свештенику Георгију,
а званом попу Радославу,
у граду Сврљигу,
за владање цара Иваила,
и у време епископа нишког Никодима,
године 6787, индикта седмога,
када Грци опседаху град Трново.
Молим вас оци и браћо,
до кога дођу ове књиге,
читајте исправљајући их,
а мене грешнога не прекоревајте
већ пре благосиљајте,
да и вама Бог опрости
и пресвета Његова мати
амин амин амин.
(„Запис Војсила Граматика“, 1279)
I
Писмена што вековима ишту тишину
и васељенске бестелесне песме памте,
спустају бесмртну искру у смртну прашину
док воштанице и кандила у испосници пламте.
Поета нагнут над књигом небеса
као Нарцис у води кад огледа лице,
тражи одраз лепоте телесних словеса
пером стрешеним са крила јорданске голубице.
Крв његова из надеждне мастионице
по разапетој кожи капље слова,
он је граматик и чатац испоснице
века у пустој ноћи неумитног лова
луча животворних што би да га поведу
и знају Слово из пепела да узведу.
II
И знају Слово из пепела да узведу
начином Творца, светлости источника,
искру бесмртну у реч да преведу
сабором небеским виших трудбеника.
Сва њихова лица у једно сабрана
луче светлост на поете чело,
као што сунце, у праскозорје помазања,
сваког јутра рађа земљу – своје дело.
Клања се поета душом свеколиком,
тишину иште, тишину поје.
Благу вест исписује светом
руком, док над њим страже тартарске стоје
што кроз чувствовања двери показују силину и
проливају мастило у ноћ и мрклину.
III
Проливају мастило у ноћ и мрклину,
у тајанствене порфире Свевишњега Творца,
где поета тражи хармонију и суштину –
два сјајна лица васељенског руководиоца
који њише колевку вечности, бића огњиште,
и у њој воздушни океан бескрајни –
на пучини тој уздиже се душе светилиште,
олтар у храму свемогућства тајни.
Поклоници сунца што извор луче знају
подвизима својим чтују јеванђеља
у годовима васељенски завет препознају:
ново лице, ново семе новог Израиља;
што поете руком диже завесе смртности празнину
за поклич живота у Горњем Јерусалиму.
IV
За поклич живота у Горњем Јерусалиму
у ћелијама множе се писмена, трудољубне пчеле,
изливају у калупе медоносну тишину
да страницама Јеванђеља замене златно теле.
Читању невичан унутрашњим ужаса безданом
у оргијама робовања прави себи лика –
душом празном наклапању оданом
у сновиђењу страшном заборава слика
које отварају мрачности двери
житеље да приме у легионе адског цара
утиснувши на образе жиг звери –
шакала што завија крај жртвеног олтара.
Над безданом тим, за спас луче, век исписује тавни
испоснице пуне усамљеника јавних.
V
Испоснице пуне усамљеника јавних,
на светлости трону калиграфа божанског значења
који пишу руком лучитеља давних
остављајући на пергаменту писмена знамења –
за позване да ишчитају ништавило своје,
јер небо не признаје лет непостојаних крила;
за изабране, да сричу истину, од мрака је одвоје
као што од сажеженог грма одваја се жила.
У вековној испосници пламти луча тамом обузета,
ту идеје творца се гнезде,
благовесна ћелија од матице преузета
сија сјајем светлокосе звезде
на челу сабраних у име јагњетово
што скривају кључ стиха и слово.
VI
Што скривају кључ стиха и слово
ризнице васељенских благодети великога Творца –
седам печата за будуће јутро Месијино,
јутро истока светлије од дародавца.
На углу изласка и заласка летописног дана,
кистом Творца насликано поете лице,
са камена који одбацише зидари, а који постаде мана
стрешена са крила беле птице,
окренуто ка зори помазања
високо чело резбари божје длето
док чтује благовесна предсказања
у шестхиљаде седамсто осамдесет седмо Господње лето
завичај мој живи век видела давни;
данас беда опседа Сврљиг-град славни.
VII
Данас беда опседа Сврљиг-град славни,
кулу на граници историје и времена
уписану у васељенски простор духовни.
Под њом хроника многометежна,
граничник нашег и општег пада,
маргина на којој илуминатор доцртава
како шакали кољу божанска стада.
Та тужна позоришта представа
у светом житију Стефана Немање[1]
и са последње стране Псалтира[2]
једини запис – опустошено имање
које би да опева песничка лира
исписујући о њему највише слово,
ту где је некад Костандин појао и чтово.
VIII
Ту где је некад Костандин појао и чтово
остао је дух свевишњега царства
светлошћу да буди сеновито дрво
док годишњи завет потписује смерна паства.
На простору том плачу шуме и иконе
узносећи молитву за спас новог века,
херувими и серафими бесове би да изгоне –
над испосницом да потече небеска река,
још један завет Творца и поете
потписан црвеним словом свитака са Мртвог мора
као јеванђеље из књиге свете
које у годове уписа милосрдна зора.
Попут светлости те, у славу Богу,
написах ове стихове у месту Сврљигу.
IX
Написах ове стихове у месту Сврљигу –
потомцима у будућност завичајну посланицу
шаљем – благовесну књигу
која слика последњу испосницу
под кулом. Наизглед простор тавни,
но ту једино луча још тиња
док магијски утицај биља давни
памти небеска јама очиња.
Илуминацију видове траве изникле из камена
додати маргини зеницом пера,
а потом на измаку дана
исписати: љубав нада вера
и мати им Софија, та мудроносна птица,
на своду небеском – разапетој кожи Агнеца.
X
На своду небеском – разапетој кожи Агнеца
излити ланац миродржни, свемогуће слово створитеља,
низ које се са неба спуста голубица:
Ово је син мој и моја воља.
После родослова, злато, тамјан и измирну,
Покајте се, приближило се царство небеско,
секиру већ примакнуту корену
и лопату у руци којом разврстава људско
гумно – перући нас на извору воде вечног живота.
У живот се улази сваком речи,
кроз молитву и кључем кивота
на ком је врата Он, пролаз до огња и житница,
најављен Витлејемском звездом на Истоку,
јединој светлости васељенске ноћи кучина и трица.
XI
Јединој светлости васељенске ноћи кучина и трица
подарити двери сунчевог бљеска
стихом истетовираним на кожи Агнеца;
мастилом светлости отворити врата небеска:
узидани у испосници духови неба
анђеоским крилима да узнесу поете дело.
На чаши воде и комаду хлеба
подвизава се нејако тело
спознајући тишину, ватру свете речи,
мирис што остаје после срца круњења,
не бити као звоно које звечи
но љубав новог дана и васкрсења –
коначни завет Творца и поете у безвремену.
У мастионици историје ни камен на камену.
XII
У мастионици историје ни камен на камену
последњи пут не остави деведесет девета
милосрдним именом уписана у времену,
нимало божанска и света.
Рука среброљуба огреши се о духовно било,
скривена иза општег сотониног зла
кобне ноћи те уздрма експлозија тло
и поруши свети темељ од камена.
Данас истина би да пева,
божјом правдом дише васељена –
куле необориве ђурђевак снева
у години луче јеванђеља и откровења:
о граду том да не сведочи само последњи камен,
но писмена да буду знамен.
XIII
(Но) писмена да буду знамен:
У име Оца и Сина и Духа Светога,
ја слуга Божји Костандин појем ламент
над урушеним именом пресветога
места где написах књиге свештенику Георгију,
а званом попу Радославу,
у време епископа нишког Никодима, у горју,
кушајући небеску тишину блиставу.
Тада Грци опседаху град Трново
у коме претходно усни триблажени Сава,
молим ви оци и браћо до кога дође ово слово
читајте исправљајући га како вам се дава.
Не злословите но благословите да Богу и Пресветој буде помен
(и) тихи лепет душе творца између последњих амен амен амен
XIV
И тихи лепет душе творца између последњих амен амен амен
лет достојан уздигнућа двоглавог орла
на мапи небеској кад исписује божји знамен
крилима чтујући плаветнила
словесне књиге листане временом
кроз које пролазимо, невични,
уписани муком на длану и прстом
постављени на свеопштој васељенској листи.
Звезде и мирови плове мраком,
читав свемир – једна честица,
окупаног лица духовним зраком
рођењу ока светлости нек поју људска срца
да поете руком на небу оставе запис-истину
писмена што вековима ишту тишину.
Магистрале
Писмена што вековима ишту тишину
и знају Слово из пепела да узведу,
проливају мастило у ноћ и мрклину
за поклич живота у Горњем Јерусалиму.
Испоснице пуне усамљеника јавних
што скривају кључ стиха и слово.
Данас беда опседа Сврљиг-град славни,
ту где је некад Костандин појао и чтово.
Написах ове стихове у месту Сврљигу
на своду небеском – разапетој кожи Агнеца,
јединој светлости васељенске ноћи кучина и трица.
У мастионици историје ни камен на камену,
но писмена да буду знамен –
и тихи лепет душе творца између последњих
амен амен амен.
[1] Сврљиг је у средњем веку прешао из Византијске у српске руке 1182. године о чему сведочи одломак из житија Светог Симеона: „Са силом којом освоји и... град славни Ниш, и Сврљиг, и град Равни, и град Козли. Те градове поруши и до краја темеља их искорени, јер не оста камен на камену који се не поруши.“ (Стефан Првовенчани, Живот Стевана Немање)
[2] „Списа се овај псалтир године 7105 (тј. 1597), месеца августа, једанаестога дана, (...) у нишкој области, више села Горњи Матејевци, у храму Светога Претече (тј. Јована Претече)..., у потоку у колибици, насупрот варници, при преосвештеном епископу кир Георгију. Тада Угри опленише и запалише град Сврљиг и поробише, ме
Коментари
Постави коментар