Иво Андрић (1892 – 1975)
Први пут сам
прогледао пред тим мостом на Дрини. Прозор моје собе на другој обали гледао је
на овај величанствени мост, пред којим сам у детињству увек застајао идући у
школу. И док су се моји другови играли крај реке, ја сам ту, на средини моста,
на каменој клупи, софи, како је зову, волео сатима да слушам причања старих
људи.
Видите, све је на свету мост: и осмех, и
уздах, и поглед. Све на свету жели да буде премошћено, да се нађе друга обала.
То је тежња да се с другим људима споразумемо...
У октобру 2015. године обележиће се 123-годишњица
рођења нашег јединог нобеловца и великана писане речи. То је одличан повод да
се осврнемо на живот и стваралаштво овог „југословенског Толстоја и Хомера
Балкана“, како су га у свету многи називали. Стога је и овај, октобарски број
часописа Сизиф, посвећен
непревазиђеном Иву Андрићу.
Основне
биографске податке о Иву Андрићу врло лако можемо пронаћи у многим
енциклопедијама, историјама књижевности, па и путем модерних технологија. Интернет
ће нам брзином светлости приказати најзначајније моменте из живота нобеловца.
Међутим, ако заиста желимо да упознамо Андрића на прави начин, нећемо стати
само на бесконачно нанизаним датумима, догађајима и наградама. Потребно је
истраживати, много и дуго читати, како његова дела, тако и дела о њему,
интересовати се за оно што се не подразумева између редова кратке биографије,
трудити се да разумемо пишчева унутрашња превирања у одсудним моментима.
Укратко, пратити знакове поред пута које нам је сам писац оставио и кретати се
његовим стазама и пределима. Добар почетак може бити монографија Радована
Поповића, нашег новинара и писца, чувеног „биографа српске књижевности“, под
насловом Андрићева пријатељства.
Андрића углавном, ако не и у потпуности, запажамо само
као приповедача и романсијера, дакле као прозаисту, а ретко га, или уопште не
памтимо као поету. Да ли је то због тога што смо у школи читали искључиво
Андрићеве приповетке и романе, изузев кратких лирских записа под називом Ex Ponto? Или се Андрић поезијом, заправо, никада и није
бавио? Изгледа да је крив план и програм у школи. Ако се подсетимо која смо
дела Ива Андрића читали у школи, ту бисмо нашли следеће: приповетке: Аска и вук, Мост на Жепи, Пут Алије Ђерзелеза,избор приповедака о деци (Деца); есеји: Мостови, Разговор са Гојом; беседу приликом уручивања Нобелове
награде О причи и причању; романе: На Дрини ћуприја, Проклета авлија; лирске
записе Еx
Ponto. Сви знамо да
је Иво Андрић мајстор писане речи и приповедног поступка, те га зато и памтимо
у оквиру прозног света. Међутим, није на одмет поменути то да Андрић од поезије
никада није одустао. Поезијом је отпочео пут књижевника, поезијом га и завршио.
У прилог томе, наводимо прво дело које је И. Андрић објавио у часопису Босанска вила 1911. године – песму У сумрак, као и неколико редака једне
песме из 1973. године:
У сумрак
Ни богова ни молитава...
У сумрак певају девојке. Њини су гласови меки и Ни
богова ни молитава!
дахну свежином цвећа и љубави. Њина је песма Па
ипак бива понекад да чујем
блага, као кад бехар опада. Она има нешто од Нешто као молитвени шапат у себи.
мојих љубави: давно, топло и лепо. Она подсећа
на сарајске сумраке, кад јабланови сјају у црвену То се
моја стара и вечно жива жеља
злату, као витке поносне жене. Јавља
однекуд из дубина
Као румене латице засипају ме гласови. Певају И
тихим гласом тражи мало места
девојке. Певају лепо. То личи на поздрав од У неком од
бескрајних вртова рајских,
старијих пријатеља, на спомен онога што
Где бих најпосле нашао оно
проживих у љубави и заносу. Оне певају, у Што сам одувек узалуд тражио
овде:
сутон, као срећа моја да ми рупцем маше.
Ширину и пространство, отворен видик,
Али срце је моје тамно језеро, кога ништа не Мало слободног даха.
диже и у ком се нико не огледа.
(Босанска вила, 1911)(Поповић, 2009:343)
У уметности приповедања и склапању приповедног
поступка Иво Андрић је непревазиђен. Његов богат тематски опус разнолик је и
тематски и морфолошки. Међутим, нема екстремних решења, ни експеримената,
Андрић иде у ретке писце који у исти мах иновирају и канонизују. Таква су и три
романа објављена 1945: На Дрини ћуприја,
Травничка хроника и Госпођица.
Нешто касније објављена Проклета авлија (1954)
показала је сву Андрићеву приповедачку вештину: прастаро уоквиравање приче у
причи трансформисао је у складно а сложено саграђену вишезначну структуру
кратког романа (Новица Петковић).
Одлуком
Шведске краљевске академије наука, 16. октобра 1961. године Иво Андрић добио је Нобелову награду за књижевност. Од
установљења ове награде, он је постао педесет пети писац који је добио највише
светско и научно признање које човечанство додељује својим заслужним грађанима.
Поред овог, најпрестижнијег признања, за свој огроман допринос који је дао
развоју писане речи, Андрић је добио многобројне награде: Орден заслуга за
народ, којим га је 4. октобра 1952. одликовао Президијум Народне скупштине ФНРЈ;
Повеља за животно дело, 6. новембра 1953. од Савеза књижевника Југославије;
Орден републике са златним венцем, којим га је одликовао председник републике
Јосип Броз Тито; априла 1964. у Кракову, поводом 600-годишњице Јагелонског
универзитета, уручена му је диплома почасног доктора наука; Спомен-пллакета
града Сарајева, 6. априла 1965; диплома почасног члана Академије наука СР БиХ,
2. јуна 1970; специјална Вукова награда 1971; 10. октобра 1971. проглашен је за
почасног грађанина Вишеграда; 3. октобра 1972. проглашен је за почасног доктора
наука Универзитета у Београду; златна Спомен-плакета града Београда 1972; Орден
јунака социјалистичког рада, поводом 80. рођендана (Дечје новине, 31. март 1992). Изгледа да му је месец октобар био
посебно наклоњен када су у питању признања!
Слику
последњих Андрићевих дана Радован Поповић приказује овако:
Половином
децембра 1974. Андрићево здравствено стање се погоршало. Ерих Кош, Вера Стојић
и др Слободан Костић превезли су га 17. децембра у подне на кардиолошко одељење
Интерне Б клинике. Пред полазак узео је, по казивању Ериха Коша, стару излизану
торбу, у коју је ставио прибор за умивање и бријање, и књижицу „Саморазматрање“
Марка Аурелија. Није му било добро, али је читао „Политику“ и без неких већих
тешкоћа разговарао са пријатељима. Провеоо је, ипак, тешку ноћ на овој клиници.
Сутрадан је пренет на клинику за унутрашње болести Војномедицинске академије –
констатовано је да су настали поремећаји циркулације крви у мозгу. Имао је
изузетну негу, и лекара и медицинског особља. Конзилијум лекара издао је
саопштење 20. децембра у коме се каже да и поред свих предузетих мера, обољење
показује знаке прогреије. (...) Крајем јануара 1975. иста вест – санитетски
пуковник проф. др Миољуб Кичић саопштио је налаз конзилијума лекара: стање
здравља И. Андрића и даље неизвесно. А онда се средином фебруара јавио зрачак
наде: саопштено је знатно побољшање, али је неопходно и даље интензивно лечење.
Већ почетком марта дошло је до наглог погоршања Андрићевог здравља.
Пуних 12 недеља трајала је борба за Андрићев
живот.
Војномедицинска академија је 13. марта 1975.
саопштила да је дошло до попуштања свих виталних функција организма са
неминовним смртним исходом. Иво Андрић умро је у 1:15 сати. Имао је непуне 83
године.
Париски „Монд“, најугледнији француки лист,
објавио је опширан чланак на првој страни: „Смрћу Иве Андрића југословенска
књижевност губи свог јединогг нобеловца...“
У
његовој бележници остао је запис:
„Помисао на смрт изазива, већ сама по себи,
код човека страх. А, код књижевника и сваког 'јавног радника' долази уз то још
и одвратност од глупих и неискрених некролога који нас чекају...“
(Поповић, 2009:351 – 354)
Коришћени извори:
Новица Петковић, Књижевност 20.
века
Поповић, 2009: Радован Поповић, Андрићева
пријатељства, Београд:Службени гласник
Дечје новине, Иво Андрић – стогодишњица рођења, бр. 1200, 31. март 1992
Фотографије преузете са сајтова о
И. Андрићу
Коментари
Постави коментар