Марко Станојевић: НАСТАНАК И НЕСТАНАК БИЋА

Самоћа увлачи пределе душе у себе
властитом потребом за човеком.
Тишина скида љуштуру неподношљивости бића
које се креће у привиђењу.
Разбукталу ватру страха гаси
хтење за јаством.

Слобода је веровати патњи;
Веровати да ће сопственом тмином
која је сунце
осветлити простор у ком ћеш
Видети себе ког немаш,
И сазнати да постојиш

А потом:

Чезнути, чезнути...
Посматрати сузу која лије -
воду која иза себе оставља траг бића
у нестајању и настајању


ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ