Никад самљи него крајем јула,
Када је лету педаљ до зенита,
А хлорофилу аршин до расула,
У метастази жутила и руја,
Тамније када зелене су боје,
У вртовима, а стрњика сува,
Тамнија доња амплитуда бруја
Ветра што обноћ у времену дува.
Никад самљи него крајем јула,
кад све је, мислиш, на дохвату: чула
Оштра ко нож још топао од точка
Брусача, али битно недостаје:
Анђела кога слутиш нећеш срести.
А ваздух трудан је од благовести.
Коментари
Постави коментар