Сипљиви сати теку. И бели ми прођоше дани.
Самотни ветар тишине од туге чело ми брише.
И поново иду кише. Лепет сећања на грани,
у крошњи скривеној сасвим, шумом се познатим гласи:
“Да нисам смео, неколебљиви одјек - никада се јавио не бих.”
Знам за истину твоју. Слутим ти храброст битка.
… Од свог губитка, ни сузу не пуштам трагом
корака твојих давних.”Срећа” је само име, а немир ехо је њен.
Да чезнем - више не смем. Да тражим - још мање иде…
А очи ми, празне, виде и што се видом не слути.
Статуа крхка од мрака, свилени ожиљак самоће,
следи ме као да хоће нови дан да ми створи.
Још једну кишу, још један сумрак, и радовање смело, а лудо.
И кад је чудо - нек’ му се дивим! Да умем поново да живим
све што у мени засебно тече, као да негде другде постоји!
И једно вече - за читав свет! И један пад - за нови лет! (…)
Па, да се винем! Не у незнано, као хероји, већ у давно, слатко ми знано!
- Збрисаћу капи са ципела, влас траве, комадић неба.
Као да треба да не постојим кроз будућност што нас походи;
да будем ту, у једном трену, кроз вечност и бескрај - све до свршетка!
… До новог почетка. Истог, неизмењеног, са истим уздахом - кришом!
Где све је тајна. Где и ја све ћутим. Нека ме скрију часови среће:
да нечији мир не помутим. Или свој немир не наслутим.
…Ту време тече без питања и мере… Као – туђе. Као – не наше…
Зле се сени плаше блиставог провиђења у оку…
А кад се удаљим од драгог ми трена на трен живота из “сваког дана”
као да нисам од свог рођења сасвим друга дисала ваздух исти.
…Трајем у музици кише; у црном слову “р” што пише на прозору речи ми чудне…
А очи будне - прате ти траг. Жељом за тобом лебдим кроз мрак.
До првог угла, до степеника, новог скривања, драгог видика…
… Лед се у чаши магли и топи. Топим се и ја, у дрхтавици…
- На овој слици, разливају се боје хоризонта…
Као са фронта сакати јунак, тако се и ја препуштам теби.
Најзад смо сами. Узми ми длан. Види шта пише…
(… Хвата ме страх да, можда, не збориш језиком који ти нудим…)
- И ја се чудим, од кад се знам!... Али, слушај… Прати…
Ако те гутам душом, снагом стихије и олује, ако изгарам - и даље трајем!
Имаћу шта да дајем. Не само длан. Не само причу.
Ни питање, ни сузу. - Све сто не тражиш, себично чувам.
Рука је ту да те придржи. Да одгурне те када треба. Подстиче. Воли…
Да сачува те од ове кише… - Сатима лије… Не брини - не плаче Бог.
И Бог је добар,да нас споји, да нас воли и чува, овако - скупа…
Можеш отићи… Једном, сто пута… Али, ниједне очи нису мој одраз,
ниједна судбина која ме сустигне, без тебе - неће се мојом звати!
То што те прати - нек’ није срећа! Нек’ мало фали! Нек’ пуно дајеш и примаш пуно…
А једном, у поноћ, пашћу као звезда, она коју си најређе примећивао,
пашћу из угла неба, право у понор твог гнезда, свирепо љубавног, туђег…
… Само су јастуци бели… И бела бићу ти ја… И ноћ у којој ћу доћи…
Донећу мирис кише и тонове које волиш. Отићи следећег дана.
Да не преболиш, као ни ја, сећање на трен што опсеном плени.
Лаж умишљаја живог; срамотну заблуду жеље.
- Да чезнеш - нећеш смети! Да тражиш - па, не иде живот тако!
… Сипљиви сати нек’ теку. Одбројавај дане лагано. Не бележи на календару
никакве кругове више. Један је круг на свету који се чита и пише:
круг на небу! Или - на длану?!? Не питај само - на чијем!
- И ја ћу чувати тајну… И нећу писати песме…
А ти - немој се плашити туге; и ничега што није бистро: зависти, људи, ни моћи…
Ништа нек’ не буде од страха што руком додирнеш својом! Али,
погледај некад у поноћ - шта се то скрива у углу неба. Ако не видиш,
гледај у небо дуже… Можда ће бити кише… Можда те неко чека…
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар